Krivi toranj u Pizi je beli mermerni zvonik katedrale smeštene u delu Pize koji se zove Kampo de Mirakoli (Trg čuda), a nalazi se u blizini Ligurskog mora. Na italijanskom, njegov naziv je Torre peendente di Pisa ili Torre di Pisa. Svoju slavu je izgradio na tome što je nakrivljen, a bio je nagnut u jednom trenutku čak 5,5 stepeni, što znači da je oko 4,5 metara bio nagnut u odnosu na normalu.

Izgradnja tornja je sa prekidima trajala oko dva veka. Od samog početka se videlo da će ovo biti namćor – toranj 🙂

Započet je u avgustu 1173. kao deo gradskog crkvenog kompleksa i zamišljen je da ima 7 spratova i visinu od 56 metara. Kada su završena tek dva sprata toranj je krenuo da se polako naginje, a plitki temelji da tonu svom svojom težinom u meku podlogu. Građevinari su pokušavali da nađu više puta rešenje za ovo naginjanje, ali bezuspešno. Toranj je nastavio ono što je počeo, pa je završen tek u 14. veku, tačnije, 1372. godine. Pretpostavlja se da se krivi zbog izgradnje na močvarnom području koje se sastoji od gline, školjki i peska, a ni sami temelji nisu urađeni kako treba, kao ni prilagođeni tlu i samoj građevini.

Temelje tornja je postavio arhitekta Bonano Pisano 9. avgusta 1173. On je u samom startu postavio plitke temelje, duboke samo tri metra, i to u zemljištu koje je bilo meko, što je dovelo do toga da toranj počneo da tone i naginje se na desnu stranu, a to je počelo da se dešava kada je bio završen tek drugi od sedam predviđenih spratova. Bonano je za 12 godina uspeo da sagradi samo tri sprata. Međutim 1185. iznenada je nestao, a ni danas se ne zna šta je bilo sa njim – da li je otišao od sramote kada je shvatio šta je uradio sa tornjem i da nema ideju kako da ispravi svoju grešku, ili je jednostavno negde umro. Ubrzo nakon nestanka Bonana izbio je rat između Pize i Đenove, čime je izgradnja tornja odložena za punih 90 godina koliko je toranj čekao drugog arhitektu kome će stvarati muke. Međutim, ova pauza je malo pomogla tornju. Tokom rata temelj se učvrstio, što je sigurno sprečilo rušenje tornja. Guljeljmo de Instrik je nastavio ovaj projekat. Od 1250. nekoliko građevinara pokušalo je da ga ispravi, ali u tome, naravno, nisu uspeli, čak su svi oni napravili više štete nego koristi i krivili ga više nego što je on sam to radio. Tako je i arhitekta Đovani di Simone nastavio rad na tornju 1272. godine, i u svom pokušaju da zaustavi krivljenje, kao i svi ostali napravio to da se toranj još više nakrivio. 1372. godine je izgradnja tornja konačno završena.

Mnogi stručnjaci su na različite načine pokušavali da spreče krivljenje, ali on je nastavio da se naginje tokom narednih vekova, i to brzinom od oko 1,2 mm godišnje, što bi na kraju dovelo do rušenja. Svi pokušaji da se ispravi greška koja je dovela do krivljenja tornja propadali su jedan za drugim.

Na kraju je došlo do neizbežnog – toranj je zatvoren za posetioce 1990. jer se toliko nakrivio da je pretila opasnost da će se srušiti. Te godine pokrenuta je njegova rekonstrukcija u koju su se uključili razni inžinjeri i stručnjaci. Ovaj poduhvat je obećavao jer su nauka i tehnologija uznapredovale, pa je možda neko mogao da zaustavi viševekovno tvrdoglavo krivljenje tornja. Radovi su završeni u maju 2001., a nagib je smanjen za 44 cm, čime je on vraćen u položaj iz 1838. godine. Da bi predupredili dalje naginjanje, stručnjaci su na suprotnoj strani od one na koju se toranj krivi postavili tegove od olova, što je konačno uspelo. Tako je on u decembru iste godine, opet primao posetioce. Pretpostavlja se da je spasen za narednih 300 godina.

Ova akcija spašavanja krivog tornja koštala je preko 50 miliona tadašnjih nemačkih maraka.

Nakon ispravke radile su se i druge sitnije popravke i čišćenje kamenja tornja prljavštine … Pored toga što je spasen i spreman za posete, on je i mnogo čistiji i lepši nakon višegodišnjeg obnavljanja, tj. belji je verovatno nego ikad do sad, pa je stvarno zablistao i totalno se ponovio. Pored svoje tvrdoglavosti, uspeo je i da se preporodi.

Krivi toranj u Pizi proglašen je 1987. svetskom baštinom Uneska.

Toranj inače ima sedam zvona koja predstavljaju note solmizacije, i bilo bi verovatno interesantno da ova zvona zvone. Ali ona nisu zvonila još od 20.veka jer je jedno od tih zvona teško čak 3628 kg i njihovo njihanje bi verovatno prvo iskrivilo, a onda i srušilo toranj. Tako da se i tu namćoriše i neće ni da zvoni.

Toranj se našalio čak i sa Musolinijem. On je toranj proglasio sramotom za Italijane i naredio da se toranj ispravi (eh, lakše je reći nego uraditi!). Musolinijeva ideja je bila da se naprave rupe u temeljima da bi ih ispunili betonom. Kao i kod svih koji su pokušavali da ga isprave, ovo je prouzrokovalo još veći nagib.

Takođe, u Drugom svetskom ratu je zamalo srušen. Saveznici su po ulasku u grad dobili naređenje da sruše sve zgrade koje bi mogle da se iskoriste kao položaj nemačkih snajpera. Jedna priča kaže da je zbog teških vremenskih uslova rušenje tornja odloženo, a u međuvremenu su se Nemci povukli. Druga priča kaže da se američki oficir koji je bio zadužen za njegovo rušenje toliko oduševio tornjem, da je rešio da ga poštedi. Bilo kako bilo, toranj je još jednom pobedio – neće ni da se ispravi, neće da zvoni, a ne da ni da ga sruše 🙂

Sam toranj ima 293 stepenika, tako da ako ulazite, budite spremni.

Kada ste već tu, obavezno probajte i sladoled

Stanovnici Pize su uglavnom protiv toga da se toranj ispravi jer im donosi dosta zarade. Očigledno je i sam toranj protiv toga. Da može, verovatno bi se slatko ismejao svima na njihove pokušaje. Čak i ovaj poslednji ga je malo usporio u krivljenju, ali ne i ispravio.

Jedna od omiljenih novinarskih prvoaprilskih šala je bila upravo objavljivanje da se toranj srušio. Naravno da nije. Možda bi bilo smešnije da neko napiše da je uspeo skroz da ga ispravi.

Tokom 2008. objavljeno je da se krivljenje tornja zaustavilo, da se po prvi put smirio i da će biti stabilan barem narednih 200-300 godina. Iako sada miruje, ne sumnjamo da će u budućnosti biti živa muka za neke inžinjere i građevinske stručnjake, a nadamo se da će i dalje da prkosi svima, od ljudi do gravitacije.