Tako ona nosi i priču o Romeu i Juliji, tragičnoj ljubavi iz Šekspirove drame koja je u stvari ljubavna priča o Romeu Montegiju i Juliji Kapuleti, a koja dovuče svake godine preko tri miliona turista u ovaj grad.

Inače, Šekspir je radnju ovog popularnog dela smestio u 14. vek i u Sijenu, ne Veronu. Mnogi istoričari su radili sva moguća istraživanja i probali sve kako bi pronašli makar jedan dokaz da su porodice Montegi i Kapuleti uopšte postojale, ali niko nije naišao na konkretne rezultate. Pominju se u nekim spisima, ali ništa što bi ovoj priči dalo dozu stvarnosti. Inače, ova priča o devojci koja trovanjem okonča svoj život zbog neostvarene ljubavi nije bila prvi put spomenuta u ovom delu. Može se naći u mnogim ranijim italijanskim i grčkim delima, ali ovaj je definitivno najpoznatija.

Bez obzira na to, Veronjani su uspeli da od te priče naprave odličan biznis. Tako su prvo našli kuću sa balkonom u centru Verone, koja je nakon sređivanja i prilagođavanja, jednostavno proglasili Julijinom kućom. Ova kuća se nalazi u ulici Capello, broj 27. Na zidu su postavili tablu sa Šekspirovim stihovima, a u dvorištu ispod balkona postavljen je bronzani Julijin kip. Odatle je Romeo dozivao Juliju i šaputao ljubavne stihove, a ona je stajala na tom balkonu i odgovarala mu na ove poruke. Bar tako kažu Veronjani. Oni su se toliko uživeli u priču da su ljudi polako počeli da veruju da su izmišljeni likovi iz drame živeli tu, a to polako proširili na turiste. U autobusu u kom sam se zaputila ka Veroni je bila i nastavnica istorije koja je mrtva ozbiljna pričala o njima kao da su do juče postojali i kako je jako važno da se Juliji napiše poruka. Valjda u svetu čemera i jada ljudi su gladni ljubavnih priča. Mada ni ova priča nije baš najsretnija…

Da bi začinili celu priču, pustili su još jednu legendu u život – da devojke treba da dodirnu Julijinu desnu ruku i zamisle ljubavnu želju, a muškarci desnu bronzanu dojku. Ali ako mladić i devojka to učine zajedno, njihovoj sreći neće biti kraja i zauvek ćeostati zajedno. Količina pipkanja i hvatanja je očigledno ogromna, jer su oba dela Julijinog tela toliko izlizana, da nema čak ni dileme gde treba da je uhvatite, čak i ako se na trenutak zbunite.

Kada se ta priča malo izlizala isto kao Julijina ruka i svi ostali delovi koji su se besomučno pipkali, Veronjani su se dosetili još nečeg: izmislili su još jednu legendu – da bi se vaša ljubavna želja hiljadu posto ostvarila, pored hvatanja Julije morate još nešto da uradite – da napišete ljubavnu poruku ili na papiriću koji ćete zalepiti na zid ili prosto napisati je na zid u dvorištu Julijine kuće. I onda to izgleda ovako.

Pritom je to sve uglavnom zalepljeno žvakama, jer kako bi inače zalepili ljubavni papirić.

Sve to lepljenje ljubavnih poruka, kao i hvatanje i slikanje sa Julijom je besplatno, ali ulazak u njenu kuću košta oko 12 evra gde možete videti „kao“ njihove sobe, dok izlazak na balkon košta još oko 10 evra. Iako je nerealno da platite 20 evra za ulazak u izmišljenu kuću izmišljenih likova, videćete uvek veliki red za to. Tako se gradska kasa svake godine puni milionima evra, a može se slobodno reći da prodaju maglu.

Inače, ko nije pročitao ili čuo, Romeo i Julija je jedna priča o dvoje mladih zaljubljenih, koji su zbog svađe svojih porodica tragično završili svoje živote. Iako su prirodno trebali da budu neprijatelji kao što su i njihove dve porodice, oni se zaljubljuju i tajno venčavaju. Na kraju tragično umiru, malo zbog zabune, malo zbog loše organizacije i komunikacije, a velikim delom zbog svojih porodica. Neki tvrde da se radi o istinitoj priči, i da je prvi put ova priča ispričana u 16.veku od strane jednog monaha 200 godina nakon što se ova tragedija desila. Drugi tvrde da su porodice Montegi i Kapuleti u stvarnosti postojale, a da li su bile u svađi i gde su živele, ne zna se. Ne zna se ni da li je Šekspir ikada bio u Veroni.

Tako da ako ovde dođete, prvo prođete kroz prolaz sa gomilom ispisanih ljubavnih poruka, dolazite do dvorišta gde možete da se slikate sa Julijinim kipom. Kao što smo već ranije naveli ko za šta treba da je uhvati, kada to obavite, možete da se popnete na balkon, naravno ako imate novca i želju za tim.

I ja sam se slikala sa njom. Moram vam priznati, isto kao i Fontana di Trevi u Rimu, ni ova Julija nešto ne radi posao 🙂

Nedaleko odavde nalazi se Romeova kuća, srednjevekovna građevina napravljena od cigala, koja je malo ruinirana i ne može se ući u nju. Iako dosta manje popularna, i nju posećuju turisti. Možda i bolje tako, jer ko zna kakvo bi pravilo za hvatanje bilo da postoji i njegova statua 🙂

Kažu da su brojali tačno korake od Julijine kuće kako bi bile identične kao u književnom delu i na taj način odabrali Romeovu kuću. Isto tako kažu kada bi mogli da dokažu da je Šekspir bio u Veroni, da bi i od njegove hotelske sobe napravili turističku atrakciju. Ne sumnjamo.

Veronjani su čak išli dotle da se u manastiru San Francesco al Corso, u jednoj skripti nalazi sarkofag od crvenog mermera u kome „počiva“ Julija.

Međutim ludost ide i dalje. Juliji svake godine iz celog sveta stigne više od 5.000 pisama! 5.000 nesretnih duša pokušava da napiše sve svoje ljubavne muke izmišljenom liku i zatraži savet od nje. Čak i da je to moguće, ona i nije baš neko ko bi mogao da deli savete, a s obzirom kako je završila, ne bi ni trebala. Bilo kako bilo, ona je simbol večne i jake ljubavi, i to ljude najviše privlači.

U suštini, ovo pismo možete i vi da joj napišete. Dovoljno je da adresirate na koverti Julija, Verona, Italija i pismo će iz bilo kog dela sveta stići na pravu adresu. Mada iskreno, ne znam šta bi vam na šalteru rekla neka Mica – ubica u Pošti da joj donesete ovakvu kovertu, ali treba sve probati. Možda ću i da joj napišem pismo, baš da vidim šta će da mi kaže zašto ni ona, ni fonatana ne ispunjavaju želje. Ova pošta inače stiže na adresu Via Galilei broj 3, u Veroni, gde osam devojaka u ime Julije svakodnevno odgovara na ova pisma. Jedini muški predstavnik je mačak Romeo koga su usvojile pre nekoliko godina. Julijin klub nastavlja tradiciju koju je započeo još 1935. godine jedan ostavljeni Englez tražeći savet od Julije. Ubrzo su počeli da joj ostavljaju pisma na grobu pa je tadašnji grobar Etore Solimani počeo da šalje odgovore jer mu je bilo žao tužnih i nesretnih ljudi. 40 godina kasnije je direktor fabrike čokolade Đulio Tomasia osnovao Julijin klub i organizovao odgovaranje na ova pisma. Inače, sve devojke ovo rade volonterski, a da bi odgovorile na sva ova pitanja, govore po nekoliko jezika.

Bilo kako bilo, svima nama je najvažnija ljubav, i tolika predanost da neko da život za svoju ljubav, nikog ne ostvalja ravnodušnim. S druge strane, i osećaj za marketing i prodaju nisu na odmet. Italijani su maheri u tome da od ničega naprave spektakl. Pogledajte samo npr. pizzu – malo testa i nabacaš nešto i eto najpoznatijeg jela na svetu, kapućino – kafa sa malo melka i pene – eto najpoznatije kafe…

Trebalo bi nešto da naučimo od Veronjana, jer imamo toliko stvarnih prelepih priča i likova u našoj istoriji, da nam nije ni potrebno da izmišljamo. Samo nam je potrebno da umemo da predstavimo i da nas ne mrzi. Jer pogledajte šta su oni sve napravili od ničega. Nije ih mrzelo ni da imaju kuću, grob, terasu, pa čak i Julijin klub, a sve to za izmišljene likove. I ljudi znaju da je sve to izmišljeno, ali daju novac za to. Jer na kraju krajeva, zabavno je.

A zamislite samo šta bi mi mogli sa onim što imamo.