Špageti

Iako su špagete skoro zaštitni znak Italije, one stvarno ne potiču odavde. Svakako su Italijani usavršili ovo jelo i dodali neverovatne soseve ovoj testenini, i to im niko ne može osporiti. Međutim, same špagete nisu nastale u Italiji.

Postoji više teorija o njihovom poreklu, a jedna od njih je dugo bila i da je špagete doneo Marko Polo nakon povratka iz Kine, međutim ta verzija više nije aktuelna. Druga, i mnogo bolje prihvaćena je teorija da su ove dugačke suve rezance doneli na Siciliju arapski osvajači još davnih dana u 7.veku. S obzirom da je Palermo bio arapska kolonija, tu se ovo jelo dovelo do savršenstva i postao ono po čemu je ovaj grad poznat.

Međutim, oni su se možda pojavili i mnogo ranije. Tačnije, postoje prvi zapisi o jelu koje dosta podseća na špagete još u prvom milenijumu pre nove ere. Grčka reč laganon se upotrebljavala za jelo od testa u obliku traka koje se posluživalo u kombinaciji sa belim lukom. Kasnije se ponovo pominje u nekim Ciceronovim spisima i na latinskom se naziva laganum.

I ova vrsta špageta je pripremana u Palermu, a odatle se izvozio dalje u ostale delove Italije. Tako da je Palermo svakako mesto gde je ovo danas poznato kulinarsko delo dobilo današnji oblik. Ako se nisu rodile tamo, svakako su se usavršile u Palermu.U svakom slučaju, ko god da je zaslužan za izmišljanje špageta, hvala mu.

Nakon toga se ponovo spominje u spisima u Đenovi , 1279. godine, kada ih jedan notar unosi u popis imovine kao – korpa puna makarona. Tako da su tada svakako postojale.

U 15.veku postaje toliko popularna da se italijanska pasta suši na vazduhu po celoj Italiji  svugde ste mogli da ih vidite. Kasnije je na severu Italije osmišljena drvena sprava sa ramovima za kratku ili dugačku testeninu kako bi olakšala ovaj proces.

Ubrzo su počela da se stvaraju udruženja proizvođača testenine, u Milanu, Rimu, Napulju, Palermu.., a kasnije i drugim gradovima. Samo pekari su smeli da je proizvode i prodaju, a čak je i donet prvi zakon pape sredinom 17.veka koji je odredio da dve radionice moraju biti udaljene najmanje 24 metra. Tako da je cela proizvodnja i prodaja poprimila velike razmere i počela polako i da se uređuje.

1870. pojavljuju se prve hidraulične prese, a 1933. godine napravljena je i mašina koja može da izvrši ceo proces proizvodnje. Ipak, domaća testenina je i dalje najbolja. Nju možete kupiti na ulicama Barija, i vrlo je ukusna (verovatno i u drugim mestima, ali ovde sam videla bakice koje ih prave i iznose ispred kuće da ih prodaju).

Inače, u prvo vreme špagete su se jele bez ičega. Međutim, Bonvičino, italijanski kulinarski genije, tokom svog života je osmislio veliki broj soseva, ali i druge oblika same paste, pa zahvaljujući njemu, sada imamo i taj izbor kada je naručujemo.

A u 16.veku ovi sosevi dobijaju još jedan jako važan sastojak, a to je paradajz. Tada ga Španci iz Amerike donose i dobijamo prvi pisani recept za pastu u paradajz sosu, 1839. godine.

Za ovoliku popularnost špageta, najviše su odgovorni Italijani, koji su masovno došli u Ameriku oko 1900. godine, koji su sa sobom poneli i popularne recepte za špagete.

Inače, od 1995. godine 25. oktobar se slavi kao Svetski dan pasti. Svake godine je neki drugi grad domaćin, a prvi je bio u Rimu.

Postoje dve vrste pasta – sušena (od pšenice durum, koja sadrži gluten pa su rezanci od nje rastegljivi), i sveža, koja sadrži i jaja. Ovo možete naći u našim malo bolje opremljenim supermarketim. Ona se kuva dosta kraće nego sušena i čim ispliva na površinu, gotovo je. Ovakve paste ćete najčešće naći u Južnoj Italiji gde domaćice ustaju rano ujutru kako bi ih pripremile za prodaju taj dan. Ove domaće paste su nešto najlepše što možete pojesti u Italiji. U stvari, jedna od najlepših stvari jer je tamo sve ukusno.

Inače, u vodu za kuvanje paste stavlja se po pravilu samo malo soli i apsolutno ništa više. Ne dodaje se ulje, niti se ispira hladnom vodom (osim ako testenina nije za hladnu salatu), niti ostale izmišljene stvari koje rade ljudi van Italije. Pasta nikako ne sme da bude prekuvana, već al dente, što znači da je rezanac skuvan, ali još uvek malo žilav pod zubima. Slabije kuvana testenina se lakše vari. Moja drugarica ima teoriju da je najbolji način da se proveri da li je dobro skuvano, da uzmeš jedan rezanac i zalepiš ga u zid. Ako se zalepi, dobro je skuvan. Ako ne, nastavi, pa probaj ponovo. Možda je bilo i obrnuto, nisam sigurna. Ja lično nisam testirala ovu teoriju, ali sam jela njene špagete i nisam sigurna baš da je ovo dobar test. Negde sam pročitala da ih ljudi isto tako zavrljače na pločice, pa ako sklizne, treba još da se kuva. Ako se zalepi onda je ok. Bilo kako bilo, nadam se da taj testni rezanac ne vraćaju u šerpu ako nije prošao test. U suštini je možda najbolje da ih npr. jednostavno – probate. I najbitnije je da ih kuvate dok ne budu al dente, a kažu da treba da ih probate otprilike oko 1,5 minuta pre vremena koje kaže uputstvo na kutiji, a posle toga na 30 sekundi.

Špagete se prema italijanskom bontonu jedu samo viljuškom. Korišćenje kašike što mnogi praktikuju kako bi špagete namotali na viljušku je uglavnom nepotrebno i čak se smatra nekulturnim.

Špagete nisu jelo za neke svečanosti jer se vrlo lako umažemo, ali jelo koje vrlo lako možete spremiti ukoliko vam dođu prijatelji u goste, ili imate neku neočekivanu posetu.

Leave a Reply

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.